Доловачки Дом Културе између осталог простора има и малу диско салу. Та мања сала функционисала је као Дискотека у последњим деценијама двадесетог века. Опремљена је свим потребним инвентаром који такав објекат треба да поседује. Од комплетног шанка у првој, мањој улазној просторији, преко музичких компоненти, попут миксета, рачунара, звучника, преко расвете до столова и столица у већој просторији, која се и користила као диско сала. Овај објекат једно време био је култно место. Осамдесетих година била је права дискотека у којој је омладина долазила да се забави, а крајем осамдесетих и током деведесетих било је место на којем су се окупљали махом млађи, они који би тек почели са својим изласцима. Око поноћи када би Донка упалила светла и објавила фајронт, млади би се разилазили или својим кућама или у локалне кафиће да наставе дружење.

У зимском периоду, кад су дани краћи, дискотека би се пунила већ око осам увече, док је у летњем периоду то било сат-два касније Они који би први дошли заузели би столице-фотеље које су биле поређане испод прозора са обе дуже стране сале и на чеоној страни. Затим би се попуњавао простор око стубова који су били погодни да се неко подбочи или наслони. На крају би се пунио и централни део дискотеке, мада је он служио и за игру. А и играло се. Пуштала се разноврсна музика. Од диско класика који и највише приличе оваквом објекту, до реп, рок али и народне музике. Тако су се у истој вечери на подијуму за игру смењивали разни играчи. Сви који су стајали њихали су се у ритму музике и играли како су умели, али било је и оних који су чекали својих пет минута и да их „погоди” песма па да покажу своје играчке способности.

У томе су предњачили репери и рокери. Стајали би посматрајући остале како играју уз музику која се њима баш и није свиђала. А онда кад би се пустила нека реп песма централни простор би се ослобађао за Драгана Првуља, Радета Митића и друштво које би излазило из масе и реповало као да су у неком црначког блоку Њујорка. Још типичнији је био случај рокера, панкера или металаца. Дејан Барајић-Баки стајао би наслоњен на стуб у чизмама мартинкама и кожној јакни и чекао своју песму. Са првим тактовима „Should l stay or shoud I gо” чувене панк-рок групе „Тhe Clash”, Баки би полетео према центру сале. Придружио би му се Младен Небригић- Кеке и још по неки смелији младићи и шутка је могла да почне. Није баш било пожељно да се у том тренутку нађе неко крхкији на подијуму за игру.

Након тога ишао би блок музике за плес и ту је била прилика да младићи замоле девојке за плес, мада је било и обрнутих случајева где су оне мало слободније девојке прилазиле јачем полу. Ту су настајале прве варнице које су у неким случајевима прерастале у праву ватру, која је наставила да пламти и у неким озбиљнијим везама. Искре су настајале и на поменутим столицама-фотељама које су биле у оскудном осветљењу и као такве идеалне за скривање од многих знатижељних очију.

Програм би био употпуњен и блоком народне музике, и често је тако и завршавано вече, чак и понеким колом, са чијим првим тактовима би фолклораши излазили на „сцену” и показивали своје умеће. Дружење је уствари било готово када би Донка, негде око поноћи, упалила светло што је значило да је фајронт. Они млађи би одлазили својим кућама, а старији би настављали дружење у неком од локалних кафића.

Криза деведесетих оставила је печат и на дискотеци Дома Културе па је она све слабије радила. Осим тога у селу су се појавиле још неке дискотеке и кафићи који су привлачили омладину. Почетком двадесет и првог века дискотека готово да није радила, а леп простор остао је готово неискоришћен. Повремено би се ту уприличио неки културни програм или нека приватна прослава или журка.

Ипак први део тог простора, поменути са шанком, убрзо је почео да се користи као бифе. У недостатку кафане у правом смислу, и престанком рада централне кафане, део дискотеке дома културе постао је такво место. 2015. године овај простор добио је и назив „Кафе Читаоница”. Поред поменутих непокретних ствари попут шанка, столова столица, које су биле инвентар, неки од посетилаца постали су на неки начин покретни инвентар „Читаонице”.

Један од најчешћих гостију је Слободан Новаков-Слоба Терза који има свој сто и свој ритуал. Дошао би, сео на своје место за средњим столом испод прозора. Конобари већ знају, и кад га виде на вратима одмах би стављали воду за кафу.

„Мила може прва кафа” рекао би он за сваки случај, а кафа би већ стигла за пар тренутака. Уз то би добио и дневну штампу и наочаре које су стајале на полици и чекале да он дође. Ставио би наочаре и почео да чита новине. Уз то би понеки пут сркнуо кафу и прокоментарисао понекад и понеку вест наглас. После извесног времена тражио би још једну кафу, ако му се у међувремену није нико прикључио па да пређе на пиво. У сваком случају после те друге кафе прелази на пиво. Често му се придруже Лучијан Дражилов, Мирче Брзован, Никола Чикош-Мерла и многи други, и онда тек постаје занимљиво. У зависности од друштва и расположења зависи и број попијених пива, али је бар једнак броју попијених кафи, значи два или више, а најчешће је више.

Део овог простора користе и играчи шаха и домина, махом пензионери. Они би се у хладнијем делу године, такође у недостатку адекватног простора, окупљали у поменутој већој сали, која је некада била дискотека. Њих двадесетак би свакодневно преподне, сем недељом када кафе „Читаоница” не ради, засели за неколико столова. Поједини би играли шах, неки домине а остали би кибицовали и добацивали.

„Не то. Па што си то одиграо, сад ће да те матира” добацио би неко иза леђа замишљеном шахисти. У другом углу чуло би се лупкање домина и хвалисање појединаца како су најбољи у том назови спорту.

* * * * *

Још једна особа може је да понесе епитет покретног инвентара кафеа „Читаоница”. Деда Васа Албуљ – Васа Буфља. Он би дошао до шанка а конобар би одмах знао шта да наточи, Вињак је пиће које деда Васа конзумира. И то два одједном.

– „Дете, два комада” рекао би Васа показујући и прстима број два.

– „Дошао сам на две ноге” додао би још при том.

Попио би један, мало причао са некима који би се затекли за шанком, или би одговорио на Терзино добацивање из дна сале, а онда би попио и други вињак отишао да мало кибицује код играча домина и шаха. Сваки пут кад би се вратио до шанка он би наручио још два вињака. Конобар би у шали рекао да се она прва тура не рачуна и да је опет дошао на две ноге

– „Тако је дете. Дошао сам на две ноге. Морам и по два вињака” нашалио би се деда Васа.

– „Ваљда нећу да изађем на четири” – наставио би већ видно румен, испијајући други пар вињака.

Аутор приче: Никола Радоњин